Divčibare su od davnina korišćena kao letnje stanište za uzgoj stoke. Stoga se i predpostavlja da su prve zgrade podizane za potrebe stočarstva i namenjene za smeštaj stočara.
Kao materijal za gradnju najverovatnije, pored kamena za temelje, korišćeno je drvo.
Ugovorom o miru, sklopljenim između Austrije i Turske 21. jula 1718. godine u Požarevcu, Austrija je dobila severnu Srbiju. Granica između dve države je prelazila i preko Maljena. Na visu koji deli divčibarsko polje na dva dela, Divčibare u užem smislu i Pitomnine, uspostavljena je austrijska granična straža, pa je i sam vis dobio ime Stražara.
Preko Maljena i ovog njegovog visa je još u rimsko doba vodio put koji je spajao sadašnji valjevski i užički kraj.
Granična posada je bila sastavljena od hajduka, stanovnika maljenskih sela, najvećim delom iz sela Krčmara.
Za smeštaj ljudstva je bila izgrađena zgrada najverovatnije od kamena. Sada nema ostataka ove zgrade, jer je beogradskim mirom sklopljenim 1. septembra 1939. godine, Austrija izgubila severnu Srbiju i Beograd.
Ovim ugovorom Austrija se između ostalog obavezala da će porušiti sva spoljna utvrđenja kako u Beogradu, tako i u unutrašnjosti Srbije.
Kao dokaz da je zgrada na visu Stražara postojala u vremenu od 1718 do 1739. godine služi sam naziv visa „Stražara“ – oduvek se podrazumevalo da je to zgrada u kojoj je smeštena straža.
U tursko vreme veći deo četinarskih zabrana i livada bio je svojina Deli-age Serčesme, bogatog stočarskog trgovca iz Srebrenice. On je na Divčibarama uzgajao ovce koje je prodavao u Bosni, i rogatu stoku koju je izvozio u Dalmaciju. Za čobane je podigao zgrade za stanovanje kao i torove za stoku. Od Deli-age Knez Miloš je kupio cele Divčibare te su za njegov račun tov stoke obavljali čobani, stanari i stanarice iz najboljih kuća valjevskih i užičkih sela. Kada je odlučio da prestane da se bavi uzgojom stoke i trgovinom, knez Miloš je podelio Divčibare na valjevski Krčmar i užička sela.
27 decembra 1925, zdravstveno društvo Divčibare je odmah po osnivanju preko svoje uprave ugovorilo izgradnju prvih 20 zgrada za odmor. Zgrade su bile izgrađene od četinarskih dasaka na kamenim temeljima, u stilu seoskih brvnara.
Od tada pa do danas Divčibare se razvilo u planinski turistički centar sa moderno opremljenim kapacitetima za smeštaj turista.
Divčibare je poznato i po svojim cvetnim livadama gde je poseban ukras beli narcis. njemu je posvećena i manifestacija koja se svakog jula održava na Maljenu.
Na ovoj planini je vazdušna banja i izletište Divčibare.
Divčibare obiluje izvorskim i tekućim vodama, a posebna atrakcija je vodopad Skakalo na reci Manastirici.
Na planini Divčibare baš kao i na drugim planinama u okolini Valjeva, nalaze se dobri planinarski domovi koje treba posetiti.
